Posle dužeg vremena, sticajem vanrednih okolnosti, našao sam se u gradskom prevozu. I, eto prilike za čas informisanja - rekoh sebi. Kupio sam novine (svaki dan druge, retko kad prve ili treće), i bacio se na prelistavanje. I dok sam tako bezbrižno čitao i silinom kočnica (autobuskih) ponekad bliže proučavao (takoreći njušio) olovne naslove, primetio sam da su mi novine sve teže iz časa u čas. Velikim naporima sam održavao stranicu na idealnom rastojanju za čitanje. U određenim trenucima dolazilo je do teške borbe sa naslovima koji su se uvijali pod zaista čudnim opterećenjem .
Dugo (par stanica i stranica) sam se pitao zašto me je gravitacija uzela pod svoje i želeći da pokaže svoju nemoć iživljavala se baš na mojim novinama. Što se, recimo, nije igrala sa zadnjim trapom pozamašne gospođe ili njenim plućnim izraslinama?
Ali neprijatan osećaj na mom vratu, uskoro je razrešio misteriju.
Okrenuvši se, shvatio sam. Moje novine trpele su teške poglede, pohotnih očiju. Broj tih neinformisanih očiju bio je tako velik i koncentrisan na jednom mestu da je svo opterećenje autobusa bilo iza mojih leđa. Onda sam vođen onom starom "jed'te oči gladne" bacio novine u masu i brzo se izvukao sa tog mesta na bezbednu udaljenost. Nastalo je opšte komešanje, a moje novine pretvarale su se u naslove, podnaslove, kolumne i male oglase. Svako je hteo svoj deo. "Ja hoću sport","Ja TV program", "Ja volim sredinu", "Pa što onda stojiš vozaču iza leđa" - čulo se iz gomile.
Meni je srce bilo puno, jer sam znao da sam uradio pravu stvar. Dao sam od sebe celog, svakom po malo.
I svi srećni. A ja ću sutra opet da kupim novine. Obećavam.
No comments:
Post a Comment