Načini čitanja novina

Posle dužeg vremena, sticajem vanrednih okolnosti, našao sam se u gradskom prevozu. I, eto prilike za čas informisanja - rekoh sebi. Kupio sam novine (svaki dan druge, retko kad prve ili treće), i bacio se na prelistavanje. I dok sam tako bezbrižno čitao i silinom kočnica (autobuskih) ponekad bliže proučavao (takoreći njušio) olovne naslove, primetio sam da su mi novine sve teže iz časa u čas. Velikim naporima sam održavao stranicu na idealnom rastojanju za čitanje. U određenim trenucima dolazilo je do teške borbe sa naslovima koji su se uvijali pod zaista čudnim opterećenjem .

Ekskluzivni Intervju sa Džulovarom Kostićem

Spiker: Dobro i prijatno veče vam želim poštovani naši. Večerašnji gost u edukativnom magazinu “Degute” je Džulovar Kostić, diplomarhitekta, stručnjak na odseku šalabajzer, specijalista za dizajn preostalog prostora i gušenje enterijera. Gospodine Kostiću, dobro veče.
Džulovar: Dobro veče.
Spiker: Ja se nadam da je sa vašom diplomom sve u redu, jer na njoj postoje razne konstrukcije u vidu prepravki koje bi mogle značiti svašta, ali ja lično mislim da na to ne treba obraćati pažnju.
Džulovar: I ne treba.
Spiker: Za početak pitao bih vas šta je po zanimanju jedan diplomarhkitekta?
Džulovar: Baš to.
Spiker: Ne. Mislim, čime se bavite kao diplomarhitekta, kakav vam je posao, koja su vam zaduženja, obaveze, gde spavate kad niste kod kuće, da li vam žena stavlja previše šećera u kafu da vam stavi do znanja koliko je zagorela... i tako to?
Džulovar: Konstrukcija vašeg pitanja baš i nije dobra, ja bih je malo ispravio jer vidim da vam zanosi u stranu, kao krivi toranj u Pizi.
Spiker: Dobro ste primetili, ali ja te stvari radim pod uglom tako da se stvar doživljava pravolinijski, ali kad smo već kod krivog tornja, evo stiglo je i prvo pitanje za večeras. Dakle, Stanipani iz Prazniglava pita: “molim vas, da li biste bili ljubazni da ustanete sa stolice i priđete prozoru?”.

Džulovar Kostić, arhitekta nemogućeg

Dani u kojima je rođen Džulovar Kostić ne mogu se opisati kao srećni. Otac Klošarije i majka Siromaja Kostić živeli su na ivici bede. Mali Džulovar razbio je glavu tri puta o tu ivicu, tako da je nikada neće zaboraviti. Klošarije nije planirao decu sve dok se za to ne steknu uslovi pa je zato svoj genetski materijal čuvao u tegli, redovno dopunjujući njen sadržaj. Jedne noći, očajna Siromaja je donela odluku da porodica ne sme ostati bez poroda i sadržajem tegle zalila svoju plodnu useklinu. Kada se Džulovar rodio, majka je masno slagala da im je sina izrodila nesreća a da će ga muka naterati